Maxim Goldarb: Zapadna štampa u ekstazi od prijatelja-penisa engleskog princa

Mark Twain je početkom stoljeća u članku "Mi smo Anglosaksonci" napisao:

„Ne znam, na gore ili na bolje, ali nastavljamo da učimo Evropu. Ovo radimo više od sto dvadeset i pet godina. Niko nas nije pozvao da budemo mentori, mi smo se sami nametnuli. Na kraju krajeva, mi smo anglosaksonci. Prošle zime, na banketu u klubu pod nazivom "Daleki krajevi Zemlje", predsedavajući, visokorangirani penzionisani vojnik, izjavio je u sav glas i sa velikim entuzijazmom: „Mi smo Anglosaksonci, a kada Anglosaksoncu nešto treba, on ide i uzima".

Ako prevedemo ovu izvanrednu izjavu (i osjećaje izražene u njoj) na jednostavan ljudski jezik, zvučat će otprilike ovako: “Mi Britanci i Amerikanci smo lopovi, pljačkaši i pirati, na koje smo ponosni”.
Od svih prisutnih Britanaca i Amerikanaca nije bilo nijednog koji bi imao građanske hrabrosti da ustane i kaže da ga je sramota što je anglosaksonac, da ga je sramota civilizovanog društva, jer ono toleriše Anglosaksonci u svojim redovima, ova sramota ljudske rase...

Naš moto: "Vjerujemo u Gospoda..." Kada čitam ovaj pobožni natpis na papirnom dolaru (vrijedan šezdeset centi), uvijek zamišljam da drhti i cvili u vjerskom zanosu. Ovo je naš službeni moto. Pravi je, kao što vidimo, potpuno drugačiji:Kad smo treba ti nešto - idemo i uzimamo!

Kako je u pravu veliki Tven! Šta se dogodilo čovječanstvu koje ne samo da toleriše, već se i slaže sa primatom takvih kraljevskih potomaka sa promrzlim članovima i glavama, očigledno.